Oproštajno pismo jednog ranca

Kengur ne zaboravlja svoje stare drugare, pa mu se tako jave pernice, rančevi i sveske koje su već završile školu. Pre neki dan, jedan ranac koji je stajao iza prve police odmah posle vrata u Leskovcu, napisao je pismo za dečaka sa kojim je proveo najlepše godine i zamolio je Kengura da ga objavimo. Pismo prenosimo u celosti…

Dragi Borko,

sećam se kada smo prvi put zajedno skakutali do škole. Sećam se ljudi koji su nas zbunjivali tako što su nam govorili da sam veći od tebe (iako to zaista nije bio slučaj). Dugo vremena su nas obojicu pripremali za školu, ali smo ipak bili zatečeni u početku. Zbog toga im je i uspevalo da nas pretrpavaju i sa potrebnim i nepotrebnim knjigama, ali mi smo skakutali. Vremenom smo sinhronizovali naše skokove, pa smo počeli da pakujemo samo neophodan pribor. Preostali prostor smo ispunjavali materijalom za igru poput lopti, vijača, patika za skakanje… I tada smo obojica bili najsrećniji.

Sve vreme smo bili zajedno, i na času, i za vreme odmora. Zato mi je teško palo kada si porastao, pa si sve češće počeo da me ostavljaš sa gomilom drugih rančeva ispred učionice. Zamerio sam ti kada si me pretvorio u pano za crtanje na koji ste se svi iz odeljenja potpisivali. Ali ubrzo sam shvatio da su ti potpisi “tetovaže” naših zajedničkih uspomena. Sada se njima ponosim. Mnogo smo naučili u školi, ali i jedan od drugog, uglavnom ja od tebe. Zato sada želim da ti vratim uslugu sa par saveta:

1.  Ranac nije novčanik, niti pernica!
2. Nikada nisam upoznao ranac koji uživa u tome da ostane delimično zašnjiran, kako bi vi mogli u njega da stavite uvijeni blok broj pet…
3. I najvažnije, rančevi vole što duže da spavaju, zato knjige pakujte pred spavanje.

Vreme nam je da se rastanemo, ali ne odlazim podvijena repa, jer znam da ostaješ u društvu najboljih torbara. I naravno, srećan sam jer više neću morati da ustajem rano.